Šta kada ILUZIJA eksplodira?

Čovečanstvo je nebrojeno puta dokazalo da je sklono verovanju u bajke, priče i iluzivne stvarnosti. Priroda čoveka je da teži ušuškanosti i skladu. Kada ta ušuškanosti i sklad nedostaje u nama samima, spremni smo da poverujemo u prvu bolju priču koja nam se servira. Onaj deo nas koji je još uvek dete traži TATU i MAMU koji će mu biti autoritet i zaštita. Pružiti nam pomalo milosti, nežnosti, sigurnosti. Zato je jako lako manipulisati sa nama ako nam neko pruža sve ove stvari koja naša unutrašnja deca priželjkuju. Kao deca gledali smo svoje roditelje kako greše i i dalje smo ih voleli i poštovali. Ako se dobro izmanipuliše sa nama čak kada u priči uvidimo greške mi ćemo je negde i dalje podržavati, voleti i poštovati.

Ali šta ako u jednom trenu priča koja je bila samo iluzija eksplodira?

Deca, mi, ostajemo u stanju šoka, straha, panike.

Iluzija bi u ovom slučaju bila naša sigurna kutija u koju smo se tako udobno ušuškali, život koji se odvijao u realnosti zvanoj 3D, pred našim očima.

Odjednom sve ono u šta smo verovali, sve ono što smo radili, uvažavali, nestaje pred nama poput balona od sapunice. Puf. Kraj. Da nemamo duhovnu inteligenciju sigurno je da bi istog časa svi umrli.

Duhovna inteligencija je ta koja nam je tiho govorila, trudeći se da se ne nameće kako bi sami uvideli istinu i stekli svoja iskustva, da postoji nešto iznad bajke u koju smo verovali.

To nešto više je naša unutrašnja snaga.

Snaga koja nam govori da ne moramo da budemo spašeni od "mame" i "tate", autoriteta. Nama ne treba autoritet da nam kaže kada smo dobri a kada loši. Koliko zaslužujemo i kada treba da budemo kažnjeni.

Negde prirodno mi to sve već na vagi života znamo da odvagamo sami.

Slažem se da postoje ne probuđene duše kojima je autoritet neophodan. Ali isto tako verujem da na planeti Zemlji već sada postoji veći procenat onih duša koje su probuđene i svesne KO SU.

Dugo su nas ubeđivali da smo nebitni.

Govorili su nam da moramo da završimo silne škole i budemo na jakim pozicijama kako bi smo postali bitni. I dalje se slažem da je obrazovanje ključ izlaza iz iluzije ako se pravilno njemu pristupa.

Moraš da budeš ovo ili ono, moraš da uradiš to i to, moraš da imaš toliko, moraš da poznaješ ove ljude.

A zapravo, ništa ne moraš i možeš sve.

Zamislite koliko je naš um nakaradno podešen kada verujemo u to da je jedino smrt izvesna i da su novac i sex ono što okreću svet.

Koliko živimo nakaradno, kada na sebe stavljamo pamučnu majicu koja može koštati 1000 evra.

Koliko smo samo odvojeni od života a zalepljeni za iluziju.

Negde, Bog-Veća sila-Izvor (nazovite kako god vam mašta ili vera dozvoljava), šapuću:

Otkrij carstvo u sebi i sve će ti biti dato. Pronađi mene u sebi i put će ti se ukazati. Postavi prava pitanja i odgovore ćeš čuti.

Taj šapat nije nametljiv, nije glasan kao Iluzija, jer ne mora biti. Taj šapat je svestan svoje moći i da ćemo ga čuti na teži ili lakši način. Pre ili kasnije.

Iluzija je ta koja mora da bude glasna, šljokičava, uporna. Ona mora da se bori da bi nas ubedila da je moćna, iluzija je u strahu da ne bude razotkrivena.

Apsolutno je jasno, da u zavisnosti od duhovne jačine svakog pojedinca svako će ovo pucanje iluzije doživeti na način koji je u skladu sa njim.

S time možete imati osobu koja doživljava strah i osobu koja doživljava slobodu.

Da bi smo iz iluzije kao kolektiv lakše i bezbolnije izašli vreme je da pogledamo unutar sebe, da se okružimo ljudima na visokim frekvencijama i da počnemo da delamo sa svog Višeg ja, a ne Nižeg ja.

Pre nego što bilo šta učinimo, trebamo da se zapitamo:

Kako bi moje Više ja, postupilo u ovoj situaciji?

Nije poenta proširiti kutiju (zonu komfora koja je iluzija), ukrasiti je, zalepiti joj markice sa putovanja, Maldivi, Tajland, Himalaji...

Poenta je izaći iz kutije, izaći iz onoga što smo mislili da je stvarnost. Jer kad izađemo iz onoga što smatramo "stvarnošću" izašli smo iz iluzije. Na mestu gde vlada Istina, onaj probuđen shvata da je Niko i Svako, Ništa i Sve, Duhovno biće koje je integrisalo tamu i svetlost u sebi i dozvolilo da sluša samo svoju intuiciju, samo svoj unutrašnji glas.

Tada, "autoritet" može samo da eksplodira, jer više nema moć koju smo mu mi davali. Sa kojom smo ga hranili.